Pre 31 godinu, te 1994, izašao je film “Ni na nebu ni na zemlji” – Miše Radivojevića.
Film je opisivao svet onakvim kakav je tada zaista bio – za nas i oko nas.
Vreme kad se sve još raspadalo, ali smo, eto, bar preživeli hiperinflaciju.
Ćale i ja smo imali ritual: svakog meseca, kad legne plata, idemo u bioskop.
Imao sam devet godina, i svaki odlazak bio je praznik. U to vreme bioskop je još bio čudo. Mogao si da vidiš i domaće i strane filmove, da osetiš miris kokica i prašinu projektora koji u tami seče dim cigarete.
Sećam se da sam taj film hteo da gledam iz dva, sasvim lična i pomalo sebična razloga.
Prvi – zato što je glavnu žensku ulogu igrala Bojana Maljević, rođena istog dana kao ja, samo deset godina ranije. I, naravno, bio sam zaljubljen u nju, kao i verovatno pola Beograda tada.
Drugi – zato što je muziku radio Bajaga. A Bajaga je tih godina bio mnogo više od muzičara. Bio je prijatelj koga ne poznaješ, ali znaš da te razume.
Ne mogu da kažem da taj film pamtim po lepom.
Priča o Nikoli, kog maestralno igra Svetozar Cvetković – čoveku koji ima sve, a nije srećan, i njegovim prijateljima koji se bore ali tonu – bila mi je daleka i teška.
Živi u prelepom stanu, ima novac, ima najlepšu devojku na svetu, ali sve vreme gleda negde daleko, kao da traži smisao koji mu stalno izmiče.
U moju odbranu, ponoviću, imao sam devet godina. Nisam još znao da život ume tako da izgleda, ali zapamtio sam jednu rečenicu:
"Ovo je jedina zemlja na svetu iz koje u Australiju putuje autobusom."
Ćaleta je film pogodio. Znam po tišini koja je trajala dugo posle projekcije i tom istom zamišljenom pogledu.
Gledao je u daljinu, ćutao i pušio. Nije morao ništa da kaže – znao sam da ga boli.
Pesma iz filma, koja je kasnije postala svojevrsna himna izgubljenih generacija, našla se u naslovu ovog teksta.
I zato što ima smisla, i zato što me vraća na prošlogodišnji Niš, na trenutak kad je svet još bio na mestu.
Samo nekoliko dana kasnije sve se srušilo – i od tada nikako da dođemo sebi.
Za ovih trideset godina, ta pesma je postala i pesma naše generacije.
I mi danas imamo prijatelje od Aljaske do Australije.
Isti rituali, isti pogledi, isti zagrljaji kad se ponovo sretnemo.
Uvek se završi uz neku od naših pesama.
Jedna od najlepših stvari koje svake godine uradimo u Nišu je to što makar na nekoliko dana vratimo te naše drugove kući.
Da dođu, da donesu malo svežine, osmeha i uspeha.
Da pokažu svima, i nama i publici, koliko daleko može da se stigne kad se hoće – i kad se radi.
Ove godine smo opet to uspeli.
Marko nam je pričao kako se iz sela Grlište kod Zaječara stiže do Berlina, Ženeve i CERN-a.
Berić – kako se iz Beograda, zaobilaznim putem preko Tokija i Amsterdama, vraća kući, i tamo gradi budućnost najmoćnijeg računarskog hardvera.
Nikola nam je pokazao kako od deteta koje „ne ume da crta“ nastaje digitalni umetnik koga danas prepoznaje ceo svet, a koji je na dobrom putu da bude srećan i zadovoljan.
A Slaviša… Slaviša je pričao šta sve možeš da napraviš samo svojim glasom – ako radiš, učiš, istražuješ, i ne plašiš se da, ponekad, ispadneš malo glup i smešan.
Mogao bih o svakom od predavača posebno, to bi već bio roman bez kraja.
Za sve njih zajedničko je jedno – došli su, stali pred ljude i iskreno, bez filtera, podelili svoje priče.
Jer su razumeli da to što radimo ima smisla.
Da je i njihov zadatak da sa nama pokušaju da ovaj svet učine makar malo boljim mestom.
Niš je prethodne nedelje bio najvažnije mesto na svetu za skoro sedam stotina ljudi koji su prošli kroz DigiTalk Niš.
Ko je bio tamo, zna.
Ko nije – teško da mogu da objasnim.
Ali niko nije otišao isti.
Svi smo trajno zaraženi, i to je neizlečivo.
Mi ne znamo da li je ono što radimo dovoljno.
Ali znamo da smo, i ovaj put, dali sve. Bez rezerve.
Budite dobri, cimajte se, uključite ljude oko sebe u sve dobro što radite i promenite svet.
"Za moje drugove, ja molim vetrove za puna jedra.
Puteve sigurne, a noci zvezdane i jutra vedra."
Vole vas Minić, Vita i Kovač.
